Ovega je lita u našu malu, ali dragu valu Prigradicu, susid Franz doni iz Austrije jednu malu jedrilicu. Kad je je kupova, vjerojatno mu se činila veća, ali kad je prova ulist u nju sa svojih stotinjak kila, uvidi je da joj se poprilično spustila vodena linija. Njegova vedra narav osokolila me da ga pitam za učinit djir, na što je on velikodušno pristao.

Iako sam već u nekoliko navrata jedrio na malim jedrilicama, nije mi bilo svejedno pokazat se pred svojin, poprilično kritičnim domaćim svitom. Ima sam osjećaj da moji susidi, iskusni ribari, jedva čekaju moj debakl, kako bi imali povoda za popodnevnu ćakulu i zafrkanciju. Zato san pričeka rano popodne dok je većina njih jilo, oli spalo iza obida. Šiloko u Prigradici puše u valu i nisan ima izbora nego plivajući odtegliti jedrilicu od žala. Nasrid vale sam podiga i flok, ali pri povratku na krmu, uvati me reful ”na krivoj nozi” i jedrilica se izvrnula, a ja neplanirano okupa.

Ala, sramote, sigurno će me kogod vidit, a znan da me i otac gleda kroz grilju čineći fintu da je iša spat. Nije mi bilo svejedno i instikom suhozemca, vukao sam izvrnutu jedrilicu prema rivi. Kulumba se podigla u zrak ki peraja od morskega pasa, a jarbul je potonu. To san tek shvati kad je zakači za dno. Ala, vlaja, nasuka san se s jarbolon - za to treba bit genijalac, govori san u sebi. Ipak mi je brzo proradi kliker, odsuka sam se, odmaka jedrilicu od kraja, te je pomalo pokuša ispravit. Išlo je lakše nego san očekiva i iznenadjujuće malo mora je ostalo u njoj. Popeo sam se i s maksimalnim mjerama opreza krenuo. Jačina vitra je bila optimalna i sljedećih dvi ure san uživa u gušta u ”poeziji kretanja”.

Ipak, bi san svjestan da sam zabrlja već u prvoj ”strofi” i da će cila vala bit upoznata mojim ”jedriličarskim vještinama”. Reakcije su bile gradirane od ironičnih podsmjeha do veleumnih savjeta i upozorenja o opasnostima mora i jedrenja, a ja nažalost nisam ima argumenta za obranu. Nakon par izlazaka na more popravi san utisak i nisam se opterećivao reakcijama mojega malega mista.

Jedreći tako jedno popodne po maistralu, ugleda san na pučini dva galeba. Odmah sam pretpostavi da su uhvatili sipu na popodnevnom spavanju te da guštaju u njenim ukusnim kracima. U trenutku mi je kroz glavu sinula ideja ”čovik galebu hijena” i uvati san kurs ravno na njih. Dok sam se približavao lovini, razmišljao san kako jednom rukom držati škotinu, škotu i argolu, a pri tom ne izgubiti kurs, ne upast u more i ne ostat bez sipe. Da skratim i ne dramatiziram: sipa (doduše omanja) bila je friška, netom ošamućena, još puna crnila i naposljetku frigana i vrlo ukusna. Još je sladje bilo saznanje da ću ovom avanturicom popraviti neslavan početak ovoljetnjeg jedrenja.

Malo je ”genijalaca” koji su se uspili jarbolom nasukat, ali ne virujem da ima puno onih koji su galebu ukrali sipu, i to s argolon pod pazuhom.